Škola, škola, e pa šta je, ako je škola nije bauk… Obrazovati decu i mlade ljude je misija koja iziskuje mnogo znanja, ljubavi, strpljenja, podrške, predanosti… Podučavanje karakterišu brojni izazovi, ali i nebrojene mogućnosti.

Nastavnik danas svom učeniku može da pruži upravo ono što mu treba, na način na koji on to može najbolje da primi. I eto lepote profesije, lepote davanja i primanja. Govorimo, naravno, o meta-programima, čije osnovno poznavanje, može vrlo jednostavno da preoblikuje čitav školski sistem. Zato smo se ovde pozabavili nekim od osnovnih programa koji utiču na naše ponašanje i percipiranje sveta koji nas okružuje. Nastavnik koji zna kako su mu učenici “programirani” znaće i šta mu je činiti sa njima. No, pre nego što uđemo u učionicu, da se podsetimo šta su to meta-programi! NLP, nauka koja se njima bavi, kaže da su to preference u razmišljanju, odnosno nesvesne šeme pomoću kojih sortiramo informacije i organizujemo svoje iskustvo.

Meta-programi su poput filtera – omogućavaju nam da filtriramo i odvojimo ono što za nas nije značajno, a da ujedno obratimo pažnju na ono što jeste. Bez njih naš um bi bio pretrpan informacijama. Govoreći kompjuterskim jezikom reč je o našim Windows ili iOS programima, koji rade na nesvesnom nivou, ali podržavaju kompletnu operaciju našeg sistema. Ono što je možda najvažnija činjenica jeste da, baš kao i svi drugi programi, mogu da se menjaju. Ljudi koriste mnogo meta-programa. Nekih četrdesetak. Ovde ćemo se pozabaviti samo najosnovnijim, koji se lako mogu implementirati u nastavni proces.

Sličnosti / Razlike

Poznavanje ovog meta-programa omogućava nastavnicima da razumeju kako oni sami reaguju na promene, ali i kako njihovi đaci mogu biti motivisani na promenu. Osoba sa dominantnim obrascem “sličnosti” ima izraženu želju da svet ostane onakav kakav je i može imati problema sa prihvatanjem novih situacija ili metoda. Sa druge strane “razlike” priželjkuju konstantne i velike promene i statičnost im nikako ne odgovara. U školskom sistemu često se podstiču sličnosti, od učenika se zahteva da se drže pravila i školske rutine, pa onima koji žele “promene” to može predstavljati poteškoću ili izazvati u njima otpor prema nametnutom ponašanju. O dosađivanju dece sa ovakvim meta-programom da i ne govorimo. Učitelj koji je svestan ove polarnosti, mnogo će lakše dopreti do dece, a samim tim i unaprediti svoj rad sa njima. Na primer, kada želi da uvede nešto novo reći će: “Ovo je isto, samo…”, ili “Videćemo kako je ovo postalo bolje, do kakvog je napretka došlo”. U radu sa mlađom decom zgodno je reći “Kada ovo završimo, možete ga zameniti nečim novim ili drugačijim.” Ovakav jezik “miri” sličnosti i razlike.

Opcije / Procedure

Reč je o još jednom meta-programu, koji učiteljima može pomoći da razumeju na koji način će njihovi đaci pristupiti rešavanju zadataka. Učenike sa vrlo izraženom opcija preferencom motivišu prilike i mogućnosti da nešto urade na drugačiji način. Oni uvek traže nova (bolja) rešenja. Žele da istražuju, razrađuju, biraju šta će da rade… To su preduslovi za njihovu motivisanost za rad. Deca sa dominantnom procedura preferencom uživaće u praćenju procesa ili formule po kojoj se nešto radi i tražiće “pravi” način da urade ono što se od njih očekuje. U učionici, nastavnik može osigurati da proceduralne lekcije, kao što je kompletno razumevanje pročitanog, imaju opcione aspekte, potpomognute recimo pitanjem “Zašto tako misliš?” Tekstovi u kojima se govori o nekakvim istraživanjima, koji se bave naukom, mogu imati proceduralne osnove, a od učenika se može zahtevati da poboljšaju proceduru ili da pronađu bolji način za rešavanje problema.

Prema / Od

Prema i od preference pokazuju na koji način se ljudi motivišu, da li svoju energiju usmeravaju ka ishodu ili nastoje da nešto izbegnu. U školi, dakle, ima dece koja će grabiti ka uspehu, ali i dece koja će sesti i zagrejati stolicu bežeći od neuspeha. Sistem nagrađivanja u školi, čiji je fokus na ciljevima, trebalo bi, dakle, redefinisati, tako da bude prijemčiv i učenicima koji su “programirani” malo drugačije. Upotreba reči “morati”, “trebalo bi” i “moći” mogla bi da bude od velike koristi. “Morati” je osnovni cilj koji se ispunjava, “trebalo bi” u učionici se može tumačiti kao poželjno je, dok “moći” znači valjalo bi postići nešto, kako bi se došlo do maksimalnog poboljšanja. Dakle, ona deca koja u školi “beže” od neuspeha ili kažnjavanja upravo u tom begu pronalaze motivaciju za rad i uspeh, dok druga grupa dece, koja ide ka pohvali i nagradi teži da osvoji vrh planine. Zadatak nastavnika je da spozna šta motiviše njegovog učenika i u skladu sa tim mudro ga vodi na putu njegovog obrazovanja.

Poželjno okruženje

Ovo je meta-program koji pokazuje u kakvom okruženju će neka osoba postići najbolje rezultate u radu. Da li je efikasnija kada se samostalno posveti zadatku, kada ima “podršku” u blizini, ili je timski igrač i može najviše da pruži u saradnji sa drugima. Ovo, naravno, ne znači da nemamo tu sposobnost da radimo na sva tri načina i da budemo dobri u onome čemu smo se zdušno predali.

Ima dece individualaca koja će patiti ako im se nametne saradnja sa drugima, ako se od njih očekuje da dele odgovornost. Prisustvo drugih učenika samo im može otežati rad. Ima, naravno, i onih kojima je upravo ta podela odgovornosti sa nekim sa kim su na istom zadatku, izuzetno važna, ali i đaka koji će uživati upravo u neposrednoj saradnji sa drugima.

Oni su spremni da dele sve: ideje, obaveze, rezultate svoga rada, pa zašto ne i priznanje koje može da usledi. Nastavnik koji ume da prepozna “programe” svojih učenika u poziciji je da organizuje nastavu tako da od nje svako izvuče maksimum. Svojom umešnošću može učiniti to da se singl igrači dobro snađu u grupi ili da timski igrači osete čari samostalnog rada. Opciju može “prevesti” u proceduru, preusmeriti motivacione procese ili se “poigrati” sa sličnostima i razlikama. Mogućnosti su velike.